Toj tehnici posebnu draž daje osećaj da u potpunosti upravljaš celim procesom. To ti nekako, usred kontrakcije, da takvu moć, da imaš utisak da ćeš sve da posložiš kako treba: opuštanje gore, kiseonik dole, smireni udovi, glava bez ijedne misli, ceo svemir pod tvojom kontrolom.

Uostalom, videćeš

aj’ sad ćao.

Super je da muž uči sve što i ti, zato što može da ti da ritam, ako se pogubiš. Znaš, ono, kao intonacija u školskom horu, čini ti se u glavi da ne znaš gde je prvi ton, sve dok dirigent ne dune makar jedan ton u melodiku i iz tebe izađe tačan zvuk.

Inače, oh sada davim, ali lepo mi je da sećam, ja se nisam pogubila ni u jednom trenutku. Lepo si dišem, kao nešto svesno šaljem kiseonik u matericu, onda od iscrpljenosti zaspim, nakon dva minuta me probude nove kontrakcije i sve tako, do napona.

Krenu naponi (prepoznam ih, naravno, po teoretskom opisu), ja viknem sestru, ona odbaci moju tvrdnju da je porođaj krenuo, ja izdržim tako još jedno dva napona (dišući, što beše pogrešno, umesto napinjući, ali nisam smela da napinjem sama u pretporođajnoj sali) i konačno opsujem sestru na šta skrenem njenu pozornost. Ona me pregleda i vrisne, Pa vi se porađate! Ma, reko’, porođaj je krenuo pre deset minuta. - Pa što niste jaukali i vrištali, nego ćutite tu?

Posle je Ivan narednih šest meseci imao utisnutu liniju oko gornjeg dela glave (pogađaš, on je bio već deset minuta napolju dok to ovi nisu primetili) kao da je u stomku nosio traku na tom mestu.

Eh, lepa sećanja…

Zato me nervira kada vidim u filmovima kako se žene grčevito hvataju za muževe dok traju kontrakcije a u isto vreme i nešto kao dišu, što je u suprotnosti sa onim što u stvari treba da rade: da unose kiseonik i da ga “šalju” direktno u matericu a ne da ga “gube” na grčeve na licu ili zgrčene šake zakačene za muža.

Jedino grčenje u celom “postupku” porođaja nastaje kada krenu naponi, odnosno, kada je krenulo porađanje. Tada napinješ , hvataš se grčevito za muža i u dva - tri takva napona rodiš svoje dete.

Iako se sve odvijalo u neverovatnoj gužvi, na starim strunjačama gde smo jedna drugu udarale nogama po glavama, nisam zabeležila nijedan minus

Kad je došlo do porođaja, u svakom trenutku sam znala šta mi se dešava. Nisam jauknula nijednom, nisam se drala, samo sam disala i između kontrakcija bukvalno spavala. Konačno, mogu da kažem da sam svog sina snela, kao koka jaje, bezbolno.

Tehnika disanja je majka. Meni je puno pomoglo što sam osim praktičnog dela, i čitala dosta teorije o disanju, tako da sam sebi sve to racionalizovala i jako verovala u to.