Ljubavne savete primaj samo od najbližih

U najboljem slučaju od brata.

On je tu da te podseti na odredjene kvalitete.

Gde god nadješ dobru osobu, ti još većim dobrom vrati

Poruka dana inspirisana koktelima na mom jeziku i novom susretu sa dragim drustvom.

Jedan dan

6:50

Ustala

Obukla prvu lepu kombinaciju koju sam nasla

Pakovanje dorucka

Deca

Klasika

7:30

Trcim na voz

Proveravam danasnji kalendar na mobilnom

Za promenu nakon toga gasim mobilni i ostatak voznje provodim gledajuci predivnu osuncanu prirodu

Stizem na posao

Punim karticu za placanje rucka u restoranu (nakon sto sam kesh podigla na automatu)

8:00

Kafa

Dorucak

Radim

Radim

Radim

Pricam sa kolegom koji se vratio nakon tronedeljnog godisnjeg odmora

Pricamo i radimo

Radimo i pricamo

Srecna sam jer je u drustvu i timu mnogo zabavnije

Srecna sam i jer mi je koncentracija na nivou i uspevam da zavrsim sve planirano za pre podne

Nekoliko telefonskih poziva

11:30

Uzimam take away koji cu jesti nakon yoge

Shlepam take away u jednoj ruci i svu opremu u drugoj. Naravno ponesto mi ispada na pod. 🙂

Uzivam u vezbanju posle nedelju dana nepotrebne pauze

Tusiranje pa trk nazad na posao

Jedem take away u 10 minuta pauze pre sledeceg sastanka

13:30

Odlican sastanak, teram svoj tempo i to mi znaci

14:30

Jos jedan sastanak, dosadjujem se

15:00

Radim

Telefoniram

Vec pomalo proveravam kada ce 17:15

Polako na voz kuci

Snimam yapije po vozu, priznajem da mi je to zabavno

18:00

Deca me grle, radosne su

Pripremam veceru

Sklanjam one 2 masine osusenog vesa od juce

Sklanjam posudje

Postavljam sto

19:00

Zmu je stigao

Veceramo

Dezertiramo

Polako stisavamo atmosferu pred uspavljivanje

Mazim decu dok ne zaspe

Srce mi je prepuno od radosti i ljubavi

20:30

Nazad na posao

Pisem mailove

Studiram dokumente

Slazem i pomalo peglam ves

Teram muza u kuhinju da raskloni nesto

Pricam mu nesto dok on samo slusa

Slusam Joss Stone

Saljem SMS-ove u vezi dece odredjenim mamama njihovim drugaricama

Planiram deciji jesenji skolski raspust

Planiram listu poklona za decije rodjendane

Opet pisem mailove

Pisem ovaj blog 🙂

Opet citam nesto za posao

Mislim na more

Photo by Bjoern Schmidt

Krug

Pocetkom radne nedelje bila sam na predavanju jednog kolege iz struke. Objasnjavao je kako je testirao odredjeni softver za vizualizaciju podataka i izabrao krug kao geometricku formu na osnovu koje ce proveravati rezultate. Duga prica, da ne davim vise. 🙂 Elem, na prvi pomen kruga kao primera za test prihvatila sam to sasvim logicno ali sam istovremeno danima razmisljala o krugu i zasto je izabrao krug a ne na primer kvadrat i slicno.

I tako sinoc razmisljajuci o nekim drugim stvarima setih se tog kruga i konacno ukapiram zasto me je njegov pomen toliko “isprovocirao”. Sve se u zivotu okrece, svaki pocetak ima svoj kraj, sve se vrti u krug i budite sigurni da ce vam se mnoge stvari vratiti pre ili kasnije u istom onom intenzitetu kojim ste ih poslali drugima. Mozda ce vam se doduse vratiti od nekog drugog a ne od osobe kojoj ste ih poslali a mozda cete vi dobiti nesto od nekog a vratiti to nekoj drugoj osobi. Za sve to postoji razlog. Naravno, bilo bi idealno i svi bi smo trebali da tezimo ka tome da vratimo onima koji su nam dali.

Ono sto je po meni najbitnije u vezi kruga i davanja je da uvek dajemo nesebicno, iz ljubavi, postovanja i nade.

Ovo je definitivno bila godina kruga u kojoj se jos pomalo vrtim, ponekad usporim, ponekad mi se bas bas zavrti u glavi ali sve je to zivot i ucenje.

Naposletku, moj omiljeni krug, yin i yang.

 

Ljubav i opraštanje – napisala Ivana Kuzmanović

Ljubav prema sebi i drugome je nemoguća bez opraštanja, jer opraštanje znači prihvatanje sebe i drugih u nesavršenosti, grešnosti, ljudskosti. Ne postoje oni koji ne greše niti postoje oni kojima nije praštano. Ali, iako predstavlja iskustvo svih nas, opraštanje je, baš kao i Ljubav, složen proces koji zahteva strpljivu i usmerenu aktivnost volje i srca.

Kao što Ljubav ne podrazumeva neprestano osećanje zadovoljstva, radosti i naklonosti, tako i oprost ne podrazumeva zaboravljanje, opravdavanje i pomirenje. U vreme Božića i drugih praznika skloni smo da ovim pojmovima pripisujemo idilično značenje, izgovaramo ih olako i bez razumevanja njihove obuhvatnosti i dubine. Ni Ljubav ni oprost neće se dogoditi sami od sebe niti su deo prirode čoveka. Ono što jeste deo prirode je potreba za Ljubavlju i potreba za oprostom kao i sposobnost da se ove potrebe ostvare.

Da li ste se ikada zapitali zašto volimo? Zašto praštamo? Da li se, i koliko često uopšte pitamo zašto činimo ono što činimo ili zašto nešto osećamo? Moje mišljenje je da se Ljubav prema sebi i drugome uči, razvija, stiče i sazreva tokom celog života. Ono sa čim se rađamo nije želja da volimo drugog niti umeće takvog voljenja, već potreba da budemo voljeni. To u detinjstvu znači da smo zbrinuti, paženi, maženi, a u kasnijoj dobi – prihvaćeni onakvi kakvi jesmo. Prva iskustva Ljubavi prema drugome nastaju kao rezultat (ne)zadovoljene potrebe za pažnjom i naklonošću drugog. Tek kasnije, kroz emotivno i duhovno sazrevanje, tek kada smo osamostaljeni kao jedinke i kada nam ne manjka Ljubavi prema sebi, u stanju smo da potrebu za Ljubavlju zamenimo potrebom da volimo.

“Izgleda da oprost nije samo naša hrišćanska dužnost, već i naša nužnost, ukoliko sebi želimo miran dan i spokojan san“ – napisala sam u romanu “Manje od tri”, nakon što sam mesecima pokušavala da dosegnem to stanje bez gorčine, stanje mira i dubokog razumevanja koje iskreni oprost donosi.

A, šta je najčešće to što nam je teško da oprostimo? Prevara, uvreda, zadiranje u našu imovinu, laž? Reč “iznevera” je čest odgovor na ovo pitanje. Ona pretpostavlja blizak odnos, visok stepen poverenja i očekivanje da će ponašanje biti u skladu sa osećanjima ljubavi i predaje svojstvenim bliskim odnosima. Avaj, tu je tako mnogo prepušteno ličnom sistemu vrednovanja i pretpostavljanja. Često sam čula rečenicu: “Ne boli me što me je prevario; to bih mu oprostila. Boli me što me je izneverio”. Meni lično najteže je da oprostim nepostojanje komunikacije o problemu i nemušti prekid odnosa. To doživljavam kao negiranje samog odnosa, a to mi donosi takvu količinu bola da će mi biti potrebne još godine rada na sebi da bih lako oprostila.

Važno je podsetiti se da kao što zbog sebe volimo, tako zbog sebe i praštamo. Kao što je najveći greh nevoljenje samoga sebe, tako je i greh držanje otrovnih misli u svom srcu.

Oprost je oslobađanje sebe od toksičnih misli i emocija, bilo da praštamo sebi ili drugome. Ali, srcu se ne može narediti da oprosti baš kao što mu se ne može narediti da voli. U pitanju su procesi za koje je potrebno vreme, trud, želja, posvećenost i, naposletku – Božja milost, jer samo ona omogućava da se seme osećanja koja priželjkujemo zaista i primi u našim srcima.

Često se dešava da nemanje želje za osvetom ili izostanak želje da drugome bude loše, izjednačavamo s oprostom. Takođe, pomišljamo da oprostiti znači i opravdati. Neki veruju da oprostiti podrazumeva i zaboraviti, a neki da se s oprostom događa i pomirenje. A sve su to različiti pojmovi koji mogu ali ne moraju ići ruku pod ruku. Postavlja se i pitanje da li se može opraštati nekome ko oprost ne traži ili ko se za svoja (ne)dela ne kaje.

Takođe, daleko je teže oprostiti kada posledice povrede nanete u prošlosti traju i u sadašnjosti i otežavaju nam življenje, iskušavajući svakodnevno našu sposobnost da razumemo, da otpustimo. Tako se može dogoditi da, i pored svih hrišćanskih uverenja i želje da “ljubimo neprijatelje svoje”, osetimo nemoć i nedosraslost ovako teškom zadatku. Tada možemo osetiti krivicu, razočaranost u sebe same, kinjiti se ili stvoriti veliki pritisak u primoravanju sebe na nešto za šta nismo spremni. To je, po mom mišljenju, mnogo veći greh od neoprosta jer predstavlja atak na sebe, odbacivanje sebe i stid zbog nesavršenosti i slabosti. Antipod Ljubavi prema sebi. Antipod Ljubavi uopšte.

Ono što tada predlažem jeste opraštanje sebi što trenutno ne možemo da oprostimo, prihvatanje da u ovom trenutku ne možemo da prihvatimo; posmatranje osećanja; razumevanje ranjivosti svih živih bića; sagledavanje situacija u kojima smo povređivali i oprosta koje smo dobijali; suočavanje sa negativnim mislima i emocijama i njihovo vrednovanje – koliko su te misli i emocije snažne na skali od jedan do deset. To nam daje mogućnost da uspehom u procesu oprosta smatramo trenutak kada se pojavi niža brojka na skali. A ono u šta se najviše uzdam jeste molba Bogu da nam pomogne da oprostimo, da nam pomogne da se razvežemo i oslobodimo svoje vezanosti za bol, patnju i razočaranje.

I vremenom, Bog će na molbu odgovoriti kao što uvek odgovara, samo mi ponekad ne čujemo ili čak, zaboravimo i da smo molili. Ali i to treba sebi oprostiti…

Carmen – jedna od omiljenih opera

Nikola Vranjković – U MEDJUVREMENU

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvatu naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije između nas.
Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se – upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

—

Nikola je clan grupe ‘BLOCK OUT’ a pesma je objavljena u njegovoj zbirci pesama ZA OVDE ILI ZA PONETI.

Svaka žena trebalo bi da ima

Svaka žena trebalo bi da ima

Staru ljubav kako bi mogla da zamišlja da joj se može vratiti, ali i jednu koja je podseća na to kako je daleko stigla;
Dovoljno novca da može da se iseli ili da iznajmi stan, čak i ako joj to nije potrebno;
Nešto savršeno da obuče ako je šef ili udvarač pozove na sastanak;
Mladost koju će zadovoljno moći da ostavi za sobom;
Dovoljno sočnu prošlost o kojoj će joj biti drago da priča u starosti;
Uvid u to da će jednog dana doživeti starost i malo novca ostavljenog po strani;
Komplet šrafcigera i bežičnu bušilicu;
Prsluk od crne čipke;
Jednog prijatelja koji će je zasmejavati i jednog koji će joj dozvoliti da plače;
Dobar komad nameštaja koji niko pre nje nije imao;
Komplet od osam tanjira, čaša sa nožicama i recept za obrok zahvaljujući kojem će se njeni gosti osećati počašćeno;
Životnu priču po kojoj nije snimljen film;
Osećaj da sama kontroliše svoju sudbinu.

Svaka žena trebalo bi da zna

Kako da se zaljubi, a da se ne izgubi;
Kako da napusti posao, raskine s ljubavnikom i suprotstavi se prijatelju, a da ne uništi prijateljstvo;
Kada da se trudi više, a kada da ode;
Kako da se dobro provede na zabavi na koju nikad sama ne bi odlučila da dođe;
Kako da traži ono što želi na način na koji će to najpre dobiti;
Da ne može promeniti dužinu listova, širinu bedara niti prirodu svojih roditelja;
Da njeno detinjstvo nije bilo savršeno… ali je završeno;
Šta treba i šta ne treba da radi zbog ljubavi;
Kako da živi sama… čak i ako joj se to ne sviđa;
Kome može da veruje, kome ne može i zašto to ne treba da shvata lično;
Šta može i šta ne može da postigne u jednom danu, jednom mesecu i u jednoj godini.

— skinuto nekad davno sa krstarica.com

Moj mali projekat: 39 tekstova pre 40og rodjendana

Uvek sam u principu volela matematiku i statistiku iako u stvari ne volim brojeve. Kacimo se za njih zaboravljajuci na sustinu.

Osetljiva sam osoba a uz to i stalno nesto premisljam, presabiram, merim … Nije meni lako. 😉

Radujem se svakom rodjendanu i nadam se da cu se radovati i 80-tom i 100-tom 🙂 ali nekako ovaj sada, opasno dolazeci 40-ti mi bas kvari meru.

Hocu da kazem, proletelo mi je pola zivota i odjednom eto mene uskoro u 5 deceniji, a osecam se kao da imam tek nesto manje od 30. Ama bas nikako mi nije jasno kako i kada sam toliko omatorila. 🙂 Posebno od kako sam dobila prvo dete – i za neupucene, volim taj izraz dobila jer deca su najveci moguci poklon na svetu – od pre 8 godina jednostavno ne primecujem da se i broj mojih godina povecava. Brojim njihove godine i rodjendane, gledam u njih kao u Boginje, u sebe tek ponekad uvece pred spavanje ili eventualno u nekom izlogu trceci za gradskim prevozom …

Nemam nikakve posebne zelje za sebe. Iskreno i neskromno mislim da sam odavno postigla vec dosta toga. Zelim da ostanem normalna i zdrava, da me vole i postuju oni koji me zasluzuju, a oni koje ja volim znace vec. Imam doduse jos 1000 zelja za moju decu, hmm, bolje je da ne znaju. 😀 Neka uzivaju u svom detinjstvu.

I tako, nedavno sam pomislila da bih volela ponovo vise da pisem i da mnoga razmisljanja i omiljene slike i video snimke prenesem na novi blog, da ih ne jurim vise po FB, mailovima, porukama i sl. Posebno jer sam ranije aktivno pisala makilica i b92 blog. Odatle simbolicno i naziv projekta “39 tekstova pre 40-og rodjendana”.

Radujem se vasim komentarima. Uzdravlje.

Menjam dane sad za noć