More 2016

Posle 26 godina “pauze” evo mene u Hrvatskoj, ovoga puta sa sopstvenom porodicom, mužem i dečicom. Kako vreme leti! Suviše dugo se nije moglo ili smelo ići, onda mi jedno vreme nije bilo gušt ni poželeti (toliko istina ima drugih i vrednijih destinacija za letovanje) dok se krajem prošle godine nisam setila da je prošlo 25 leta od te poslednje ’90 u Baškoj Vodi, na prelazu iz osnovne u gimnaziju i drugarstva sa Norom Rudić iz Subotice koje mi je obeležilo te nežne 15-te godine. Ako neko zna Noru neka mi javi, slika sledi.

Mnogi Srbi su me pitali zašto pobogu idem u Hrvatsku bez koje se i može i mora pa sam im objašnjavala da je “vreme” i za ovakvu avanturu i da su u u pitanju uglavnom radoznalost u vezi poredjenja detinjstva i sadašnjosti ali eto i da provozamo auto jer ne volimo letove avionom zbog ogranicenog prtljaga – mi kada idemo na odmor nosimo sve moguce i nemoguce sa sobom – to nam smanjuje stres oko pakovanja a i jeste prakticno imati svoj auto uz sebe.

Tako je planiranje letovanja u Hrvatskoj postalo ostvarenje dečijeg sna i sećanja, svega onog bezbrižnog, zanimljivog i nezaboravnog što smo u 10 letovanja doživeli tih zlatnih ’80 kao deca. 6 puta smo letovali u BV, 1 ili 2 puta u Makarskoj, 1 u Kaštel Lukšiću i 1 u Kaštel Štafiliću. Pamtim put do mora isto tako dobro kao i sam boravak. Prelaz u Bosnu, Gornji i Donji Vakuf, Travnik, Zenicu, Mostar, Livno i Duvno, krivudave loše puteve i tunele, mučninu i čajske kobasice pa i pečene piliće za užinu. Onda morsku vodu koja je uglavnom bilo svakakva samo ne čista (posebno posle podne, da ne idem u detalje), raju miroljubivu ali nedostojnu i nezahvalnu lepe prirode, duge pauze u hladu borovih šuma, “ne idi daleko u vodu” roditeljsku dernjavu, ili pak pauzu od skoro 4 sata tokom ručka u odmaralištu (što je podrazumevalo dosadno 15-minutno hodanje po suncu od plaže do sobe i opet nazad), sok Mirindu (highlight naših dečijih sokova – maltene sve što je i bilo u ponudi, Coca Cola je bila “no go”), sladoled na točenje vanila – čokolada i to ne svakog dana, tek ponekad uveče na rivi – TO je bio gušt. Pamtim flipere i ostale automate (Bože može li neko da ih vrati nazad da se malo poigramo?!), mekane ležaljke, gumene rukavice i šlaufe, matrace i neki zeleni čamčić sa indijancima u koji bi smo brat i ja jedva stali dok smo bili još baš mali. Sve skromno a lepo.

Pamtim sa setom i čežnjog mog oca koji nije voleo vrućinu kao ni ja (geni su čudo), njegovo mrštenje i generalnu preosetljivost tom masom ljudi i gužvom, dugo ćutanje i razmišljanja u nekom njegovom svetu, a dala bih sve da može barem na minut da bude sada ovde sa nama. Pitam se naime šta bi rekao na sve ove mogućnosti koje nam se danas nude, animaciju od jutra do sutra i 100 vrsta sladoleda i svega ostalog.

Nisam neki jugo nostalgičar ali bila sam veoma iznenadjena kada sam shvatila sa koliko optimizma, romantike i žara sam se od početka unela u planiranje odmora, dok nisam shvatila da je za to krivo ne samo oživljavanje detinjstva nego i pokušaj razumevanja Hrvata i njihovog raspoloženja prema Srbima i sebi. Vrlo brzo mi je bilo jasno: njih ama baš boli ona stvar za bilo koga ko nije njihov. Hrvati su apsolutno i prenaglašeno ponosni na svoju naciju i sve što su do sada postigli (drugačije je kada to sve doživite uživo a ne samo preko medija) a sve što budete videli na njihovom primorju jeste lepo ali predstavljeno sa takvim marketinškim umećem (da ne kažem prevarom) da smo se mi čitave 3 nedelje čudom čudili. Cene noćenja su izuzetno visoke za ono što nude (doduše zbog školskog raspusta moramo letovati u jeku sezone), dok su cene hrane / jela u restoranu OK (povoljnije od Beograda) i ima zaista dobre ponude po tom pitanju. Plaže im zaista nisu ništa specijalno. Mi nismo ljubitelji stena i stenčuga ni velikih kamenja u plićaku. Peščana plaža na hrvatskom znači plaža od sitnog šljunka koja pak u plićaku doduše prelazi u pesak (ali ne konstantno jer nikada ne znate kada ćete naleteti na neki kamen) od koga je voda dosta mutna. Takve plaže često imaju znak plave zastavice (?!). Zatim, meduze u vodama Istre su poznate. Kada nas je stanodavac u Rovinju prvog dana uputio na nama najbližu plažu Cuvi otkrili smo da na njoj ima meduza i uplašeni se vratili nazad (sigurno ne želim da mi dete bude povredjeno i sa ožiljcima provede ostatak odmora) na šta mi je ona sutradan rekla “a, da, ima meduza ali eto mogli ste otići na bazen koji je cool a košta 30-40 kuna (4 – 5.5 eur) po osobi”. Turisti znači služe da se dobrano oderu i prevare, da se na njima naravno propisno zaradi a u tu svrhu smeškaće vam se koji god jezik da govorite, pa čak i srpski (pardon: srbijanski). Mnoge plaže su i prljave / neočišćene, male ili je prostor za plivanje mali i ograničen.

Znači, ako su vam plaže glavne motiv idite ciljano samo na one najbolje ili na ostrva, ali ako želite da doživite Hrvatsku u kompletu sa hranom, prirodom, muzikom, onda je OK. Inače Grčka, Majorka ili bilo koja druga čistija zemlja sa profesionalnijom tradicijom turizma će svakako biti bolja.

Mi smo putovali preko Gottharda, Italije, Milana, Venecije i Trsta bez stajanja u bilo kom od tih gradova dok nismo stigli do Slovenije i mesta Strunjan.

Inače sva noćenja i plan puta smo isplanirali i rezervisali kod kuće preko interneta i procenili da eto prvog dana puta možemo izdržati 8-9 sati vožnje do Slovenije i tako je bilo. Zbog silnih naplata putarine i očekivanog zastoja na autoputu (bila je subota) sve se odužilo od početka u 7:00 do cilja u Strunjanu u 20:30 – neki drugi put ćemo definitivno putovati noćnim auto vozom od Ciriha do Trsta.

Slovenija ili ono što sam videla od nje me uopšte nije dojmila. Istra veoma podseća na Italiju (kakva slučajnost!), Piran nam se dopao, Portorož je isto lep a ako idete u Strunjan resort Salinera odaberite hotelsku sobu sa polupansionom umesto bungalova u socijalističkom stilu koji nisu zaslužili ni 2 zvezdice.

Nastaviće se …

Rodjendan

Dan rodjendana smo spontano proveli u zooloskom vrtu a proslavili sledeceg uz moje najbolje i najblize prijatelje, decicu i muza.

Taj dan proslave i sama proslava su me bas usrecili, osecala sam se fenomenalno okruzena ljudima koji mi znace i shvatila ponovo da kada smo srecni onda smo i zdravi. Nije dovoljno pozeleli coveku dobro zdravlje, a to je ono sto mu najcesce prvo pozelimo. Treba mu najpre pozeleti prijatelje i ljubav uz koje ce biti srecan, radostan i nasmejan a onda ce biti i zdrav.

Danas sam pak mamurna i polu-prehladjena, napolju je sivo i hladno, znaci termometar srece se malcice smanjio ali ima je i dalje u malim stvarima, pogledu na prelepe slike koje smo napravili, evociranju uspomena i igranju svih zabavnih drustvenih igrica sa decom.

Zelim jos jednom da se zahvalim svim prijateljima koji su dosli na casti koju si mi priredili svojim dolaskom, na tome sto postoje, na podrsci, svim savetima, misljenjima i saslusanim pricama i na svemu sto sam naucila od njih. Uz vas se osecam bolje i potpunije. 

39_posts nisam ispunila, u startu je to bio veoma ambiciozan projekat za 3 nedelje, ali nastavicu da pisem.

 

 

Ljudi koji ne vole ljude su neljudi

Kada vidim takve primerke kako na primer u vozu prevrću očima kada neko dete priča glasnije ili ne daj Bože zaplače, pomislim kako bi bilo lepo da postoji neki voz za neku drugu planetu da ih odveze što dalje od nas.

Deca

Gledam jutros jednu mladu tinejdžerku (ima maksimalno 12 godina) kako bulji u mobilni i razmišljam kako je to po meni u današnje vreme pravi pokazatelj kada postajemo odrasli. Jer uz mobilne pametne uredjaje i stalno gledanje u njih zaboravljamo na radoznalost, kreativnost pa i naivnost, da ne pričam o načinu komunikacije. Ne želim da razmišljam kako ću se uskoro osećati i koje ću argumente imati kada moja deca budu tražila i želela da imaju svoj mobilni, tablet i sl. Mama i tata imaju pa zašto ne bi i oni. Uostalom u školi već koriste programe za učenje na kompjuteru, klikću i služe se njima kao veliki.

Ovo sam napisala 1. Septembra ove godine kada sam bila sa mladjim detetom u poseti u školi kod starije sestre. Mladja je krenula u 2 godinu predškolskog, a starija u 2 razred. Da mene pitate mladja je mogla komotno u 1 a starija u 3 ali eto obe su jesenja deca pa da ne forsiramo.  U stvari to i nije tema, nego …

Te otvorene okice mladje, ta radost i ustreptalost na ulasku u školu, “snimanje” i posmatranje atmosfere i svog šarenila oko nje, učionice, stiskanje ručice, a starija onako cool, već sve zna gde je šta, odavno je već izjavila da je učiteljica trenutno najpametnija osoba na svetu, učiteljica joj je idol !!! Svako jutro rastajemo se uz osmehe, poljupce i najlepše želje. Ali kako onda odmah da počnem da radim kada me ostave u tako blaženom stanju?!  Oh kako sam ponosna na njih i na nas. Na dobrom smo putu  sve dok nam se mobilni ne bude ušetao u život ali sve što mi preostaje je da ih mazim i pazim i učim i budem dobar primer pa ćemo videti.

Biti zena u IT-u, licne anegdote

Biti zena u IT-u moze biti izuzetno zanimljivo, posebno kada postanete centar opste shale.

3 situacije

1. Na kraju bilateralnog sastanka sa kolegom koji je dosao iz drugog grada i prvi put je u nasoj zgradi u Cirihu … Ja ga pitam, “Hoces da te ispratim do kuce?” (umesto do izlaza iz zgrade)

2. Na sastanku sa nasim menadzerom kaze on meni i kolegi sa kojim zajedno radim na projektu, “uskoro cete biti u troje”. Ja ga onako cudno pogledam jer sam u tom momentu pomislila “o ne, JOS JEDAN novi kolega” a on ce “ha ha shvatila si shalu, vas troje” (aludirajuci na bebu). Gruba shala ali eto …

3. Danas u firminoj kantini, u mestu u okolini Berna gde dolazim otprilike jednom godisnje, pomalo pogubljena jer u stvari trazim kolege sa projekta … padne mi u oci da mnogi bulje u mene i onda shvatim da sam bukvalno JEDINA zena u restoranu ne racunajuci par njih na posluzenju sa barem 200 kolega oko mene. Mashala.

Zena sa kojom sam uvek veoma saosecala …

Trebalo je ziveti u stranoj zemlji pocetkom XX veka, sa Ajnstajnom cudakom i losim muzem i ocem, onim koji ju je ostavio i doveo do ludila.

…

Mileva Marić-Ajnštajn (19. decembar 1875 — 4. avgust 1948) je bila srpska matematičarka, prva žena Alberta Ajnštajna, jednog od najgenijalnijih ljudi 20. veka.Postoje tvrdnje da je ona doprinela ranim Ajnštajnovim radovima, ali je stepen njenog učešća u otkrićima nepoznat i predmet je brojnih polemika.
Mileva Marić je rođena u bogatoj porodici u Titelu u Vojvodini (tada deo Austrougarske) kao najstarija od troje dece u porodici oficira austrougarske vojske. Prilikom rođenja Milevi je iščašen kuk, tako da joj je leva noga bila kraća. Ubrzo nakon njenog rođenja, njen otac je završio vojnu karijeru i dobio je posao u sudu u Rumi, a kasnije u Zagrebu. Mileva je imala mlađu sestru Zorku (1883—1938) i brata Miloša (rođenog 1885.) U Rumi postoji kuća gde je porodica Mileve Marić živela od 1877. do 1892. godine. Porodična kuća Milevine porodice postoji u Novom Sadu, Kisačka 20, i pod zaštitom je države.
Mileva je 1886. godine krenula u žensku gimnaziju u Novom Sadu, a 1888. je prešla u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, gde je maturirala 1890. kao najbolja u razredu iz matematike i fizike. Od 1890. je pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Kada se preselila u Zagreb, dobila je specijalnu dozvolu da bi išla u školu u koju su išli samo dečaci.
U leto 1896. upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu. U oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike. Ona je bila tek peta žena koja je bila primljena u ovu školu. Jedan on njenih kolega na predavanjima iz fizike je bio Albert Ajnštajn, koji je tada imao 17 godina. Prve dve godine studiranja su bile vrlo uspešne za Milevu. Jedan semestar je provela u Hajdelbergu. Dok je bila odsutna dopisivala se sa Albertom, koji joj je napisao da mu nedostaje. U Cirih se vratila 1899. i njihova veza je planula. Milevini roditelji se nisu protivili toj vezi, pošto su znali da su njene šanse za brak bile male zbog njene bolesti. Međutim, Ajnštajnovi roditelji su se protivili jer je bila starija od njega 3 i po godine i nije bila Jevrejka.
Uprkos obećavajućem početku studija, Milevin uspeh je počeo da slabi. U leto 1900. nije položila svoje završne ispite. Iako je i Milevin i Albertov prosek bio manji od potrebnih 5,0, Albertov prosek 4,9 je bio zaokružen na 5,0, ali za Milevinih 4,0 je najviše zaslužna slaba ocena 2,5 iz teorije funkcija. Ajnštajn je diplomirao i otišao kući za raspust. Mileva je ostala u Cirihu, radeći kao laboratorijski asistent i pripremala se da ponovo izađe na ispite. Mileva i Albert su se ponovo sastali na jezeru Komo. Nekoliko nedelja kasnije Mileva je otkrila da je trudna, a u julu 1901. je opet pala na ispitima. Te jeseni Ajnštajn je dobio slabo plaćeni posao nastavnika na zameni u Šafhauzenu.
U Novom Sadu, krajem januara ili početkom februara 1902. Mileva je rodila kćerku Lizerl. U svojoj 27. godini, sa nezavršenim fakultetom i vanbračnim detetom, počela je da se oseća kao sramota za porodicu. U međuvremenu, Albert je u dobio posao u patentnom zavodu u Bernu. Albert i Mileva su se venčali u Bernu 6. januara 1903. Neko vreme pre venčanja Lizerl je obolela od šarlaha. Nije poznato da li je umrla ili je data na usvajanje. Kada se Mileva pridružila Albertu u Bernu, dete nije bilo sa njom. Njihov brak je funkcionisao tako što je Albert šest dana nedeljno provodio u patentnom zavodu, slobodno vreme je posvećivao fizici, a Mileva je pokušavala da se nosi sa gubitkom deteta i neuspehom na fakultetu. Ipak, brak je krenuo na bolje kako je Albert dobio povišicu i rođenjem sina Hansa Alberta. Ajnštajn je 1905. objasnio fotoelektrični efekat, a 1908. je dobio licencu za rad na univerzitetu u Bernu. Sledeće godine je dao otkaz na Univerzitetu u Bernu i patentnom zavodu i prihvatio je mesto vanrednog profesora teorijske fizike na Univerzitetu u Cirihu.

Ajnštajn je počeo da se dopisuje sa rođakom u koju je bio zaljubljen kao dečak, pa je brak sa Milevom zapao u krizu. Da bi pokušali da prevaziđu probleme, otputovali su na odmor. Njihov drugi sin Eduard je rođen 1910.
Sledeće godine, Albert se sa porodicom preselio u Prag, gde je postavljen za redovnog profesora na Univerzitetu Karl-Ferdinand. Za Milevu je ovaj prelazak bio težak; kao Srpkinja je bila osetljiva na napetosti između nemačkih i čeških nacionalista, sa kojima sa kao Slovenka identifikovala. Ajnštajn se 1912. vratio u Cirih, što je bio potez za koji je Mileva verovala da će ojačati njihov brak. Ipak, Albert je pronašao novog saradnika za matematiku Marsela Grosmana. Takođe se odnos sa rođakom, Elzom Levental, pretvorio u ljubavni. Ova kriza je došla u proleće 1914. kada je Albert prihvatio položaj stalnog člana prestižne Pruske akademije nauka, kao i mesto redovnog profesora na Univerzitetu u Berlinu. Mileva je ispočetka odbila da prati Alberta, pošto je Elza živela u Berlinu, ali su se ipak preselili. Albert je napravio spisak naredbi za Milevu, sa zapovestima kao što su „odgovaraj mi samo kada ti se obratim“. U julu 1914, dan pre izbijanja Prvog svetskog rata, Mileva je spakovala stvari i vratila se sa decom u Cirih.
Albert je ostao sa Elzom i dovršio Opštu teoriju relativnosti. Godine 1916. je zatražio razvod od Mileve, koja se razbolela od ovog zahteva. Dok je Mileva bila bolesna, njena mlađa sestra Zorka se brinula o deci, ali je na kraju zbog brige za sestru doživela nervni slom, pa je sledeće dve godine provela u psihijatrijskoj klinici. Mileva je konačno pristala da Albertu pruži razvod 1918, a Ajnštajn se složio da Milevi da novac od bilo koje buduće Nobelove nagrade. Zvanično su se rastali 14. februara 1919, a Albert se oženio Elzom 2. juna 1919. Te godine, savijanje svetlosti u gravitacionom polju za vreme pomračenja Sunca je bilo glavni dokaz za Opštu teoriju relativnosti, što je Ajnštajnu donelo svetsku slavu.
Teško obolela sestra Zorka je doživela još jedan nervni slom, a prethodno je zapalila veliku količinu novca svojih ostarelih roditelja u Novom Sadu. Milevin otac Miloš je 1922. umro od moždanog udara, a Zorka je zakonski proglašena nesposobnom.
Iako je postao slavan zbog teorije relativiteta, Ajnštajn je Nobelovu nagradu za fiziku dobio za objašnjenje fotoelektričnog efekta. Ajnštajn zbog putovanja nije prisustvovao dodeli nagrade, pa mu je švedski ambasador tek 1923. dodelio nagradu, a Albert je novac prepustio Milevi. Mileva je uložila novac u tri stana u Cirihu, kao i za negu mlađeg sina Eduarda, koji je 1930. oboleo od šizofrenije. Ova decenija je za Milevu bila jako teška: Albert i Elza su zbog nacista emigrirali u Sjedinjene Države, Milevina majka je umrla na dočeku nove 1935. godine, a sestra Zorka je umrla 1938. godine. Stariji sin Hans Albert je sa svojom porodicom 1938. emigrirao u Sjedinjene Države, gde je njen najmlađi unuk Klaus Martin umro u roku od nekoliko meseci.
Mileva je zbog dugova nastalih zbog Eduardove bolesti morala da proda dve kuće, a pretila je opasnost da ostane i bez treće, pa se obratila Albertu za pomoć. Ajnštajn je preuzeo vlasništvo nad kućom, ali ju je 8 godina kasnije iznenada prodao za 85.000 švajcarskih franaka, pod uslovom da kupac dozvoli Milevi da ostane u kući. Međutim, na dočeku Nove godine, Mileva je iznenada dobila zvanično obaveštenje da je njen najam istekao. Jedan prijatelj joj je pokušao produžiti boravak i otkriveno je da je kupčevih 85.000 franaka slučajno uplaćeno na Milevino ime. Albert je zahtevao da mu Mileva vrati novac i pretio da će izbaciti Eduarda iz testamenta.
Tog proleća Milevi je pozlilo tokom jednog Eduardovog nasilnog napada, i onesvetila se. Umrla je u bolnici tri meseca kasnije, 4. avgusta 1948. godine i sahranjena je na ciriškom groblju Nordhajm. Za njen grob šira javnost je saznala 2004. godine. Nakon pet godina, 14. juna 2009. godine, osvećenjem i otkrivanjem spomen obeležja predstavnici Republike Srbije prvi put su zvanično odali počast Milevi Marić-Ajnštajn.

Ljubav

Probleme u ljubavi imaju samo sebicni ljudi. Oni sto misle samo na ispunjenje vlastitih ćudi i zadovoljstva, oni sto zele da budu voljeni, da se kupaju u svetlosti koju zrači druga dusa. Svi mi zudimo za tim da vidimo odraz svoje lepote u necijim ocima i to je prirodno, ali takvi trenuci ushita kratkog su veka. Jedino sto vredi jeste ljubav koju si spreman da daš.

Nepoznat autor

Photo by: Jey Heich

Kad on ostane sam kod kuce

Od kako imamo jedno pa drugo dete odlazim u Srbiju na barem jednom a obično dva puta godisnje na 10-14 dana. Secam se sa prvom kcerkom sam prvi put otisla na cak 3 nedelje. 🙂 Elem, samo jednom u tih otprilike 15-ak poseta nas je gospodin muž tata pratio a zarad ucenja srpskog jezika i jos nekih drugih razloga volim da idem sama sa njima i tako svima odgovara.

Kako to izgleda kada se on opusti do daske:

• pred kraj odmora opere 1 od 2 masine vesa koje sam mu dala u zadatak, od toga uvek nesto nije dobro razumeo ili je jednostavno zaboravio.
• krs u stanu me po povratku zatekne bukvalno u istom polozaju kao kad sam otisla. Jednom sam cak dobila ozbiljnu grdnju jer sam otisla i ostavila krs ali to mi se zaista desilo nenamerno. Deca su bila šašava tog dana pre polaska a ja prezauzeta pakovanjem. Posle ga pitam kako mu nije smetalo ili ne daj Bože zašto on nije nešto pospremio, ali eto ipak mu nije smetalo i navodno je izbegavao da gleda u te strane. Cuveno ignorisanje.
• za telefoniranje ne znam 😉
• tusira se eventualno jednom u 3 dana
• gleda Gospodare prstenova i Games of Thrones u serijalu
• pije gajbe piva

Kad ona ostane sama kod kuce

Po prvi put u poslednjih 8 godina od kako imam dete / decu ostala sam sama kod kuce na citava 3 dana i 3 noci. Skolski je raspust, muz ima nedelju dana godisnjeg odmora, a ja sam svoj godisnji za ovu godinu vec potrosila, tako da smo odlucili da ode sa njima na par dana kod njegovih da malo promene ambijent.

Mogu vam reci da sam bas uzivala i opustila se. Naravno potrefilo se da sam zaista imala puno posla “na poslu” tako da sam vec nedelju posle podne i uvece uglavnom provela radno pripremajuci se za ponedeljak (sto obicno ne radim niti inace imam vremena za to u normalnim okolnostima) ali sta sam jos sve uradila, tj. kako to izgleda kada se zena opusti do daske:

• opere 3 masine vesa pa se sledeca 3 dana svako vece pomalo bakće sa slaganjem i raspremanjem istog, tek da joj ne bude dosadno
• pospremi sav krs po stanu koji je ostao od pre njihovog odlaska
• provede sat vremena na telefonu pricajuci sa mamom
• tusira se svakog dana po pola sata i maze svim mogucim kremama za lice i telo jer konacno ima vremena 😀
• ne moze da se odluci koji film da odgleda pa na kraju ne gleda nista
• popije pola flase crnog vina jer ga je on greskom otvorio vece pre odlaska, pa da se ne baci. 🙂

Kako se žalim ja Srpkinja a kako Švajcarci

U poslednje vreme nedeljom pre podne volim da odem na power yogu od 1.5 sata. Deca su tada svejedno vesela, zaigraju se pa ni ne primete da me nema 🙂 a muž svakako pazi na njih tokom ta 2.5 sata što budem odsutna. Treba ustati u 8:30, pa posle doručka trk na voz do grada, posle opet trk nazad i sve nekako stane u to vreme do ručka. I tako i prošle nedelje, još kao da sam imala neki predosećaj kliknem na program kurseva na sajtu fitnes kluba i proverim da nije nešto slučajno pomereno, piše lepo sve ok, super. Stignem tamo ranije, na vreme da zauzmem svoje mesto na parketu, bude nas ponekad i 25, nemaju jadni ljudi šta pametnije nedeljom da rade 😀 kad ono … Nema kursa, nastavnica se razbolela, žena na recepciji kaže znali su od sinoć. Pa reko’ (a psujem u sebi) što to lepo niste ažurirali na sajtu, u kom mi veku živimo, cimam se kroz ceo grad do vas i tako … Dâ ona meni odmah jedan kupon za besplatno piće po izboru u njihovom restoranu u fazonu uzmi i cuti. Rekoh joj opet, nije mi to dovoljno, izgubila sam svoje vreme bez veze, htela sam da idem bas na yogu, da sam znala ponela bih patike za fitness sobu, ili bademantil i kupaći za wellness, ali nisam znala (već se polako osećam kao dete kome su oteli igračku), dok oko mene ostale djevojke skrušeno ćute, neke odlaze, neke plaćaju dodatnu za patike koje iznajmljuju (nema šanse da im još platim, papreno sam platila godišnju članarinu), jedna ili dve ohrabrene od mene takodje traže barem onaj kupon za piće dok žena na recepciji počinje polako da se snebiva i za to. Na kraju mi daje neki formular za pritužbe, popunim sve, fotografišem pre nego što sam ga predala, sliku šaljem dodatno klubu na facebook messenger, odgovaraju mi odmah, ne znam kako se izvinjavaju i sledećeg dana se javljaju ponovo sa poklon kuponom za jednu ulaznicu za goste ili mene kad mi istekne članarina. No dobro, mislim da sam dobila maksimum i nadam se da će oni sledećeg puta ažurirati sajt na vreme.

Nekako me to razočaranje zbog propuštenog znojenja još nije prošlo, takva sam, ali zadovoljstvo jer su me saslušali i priznali grešku vredi truda. 😉 Toliko o mojoj švajcarskoj yoga borbi. 🙂